Ljubavna Poezija

U tebi me ima
Mnogo više
Od prolaznosti dana
I zagasitih obrisa
dolazeće noći
U tebi me ima
Mnogo više
Nego što ti srcem
Protiču
Vrčevi čežnje
I mnogo više
Skriveno je
Iza tvojih drhtavih
Trepavica
Zatajeno u tvojim
Dalekim očima

U tebi me ima
Mnogo više
Nego priznaješ
Sebi

Zaista davno sve je bilo,
i ono kad si juče, mlada,
kroz pljusak kiše i sivilo
otišla iz onog grada,

iz magle koja udalji, gasi,
neke trenutke drage posve.
A ja bih htio ovdje da si.
I da te moje ruke nose.

Lišće oluji

Teško je dijelit pjesmu I pjevače:
suza pripada oku koje plače,

bol pripada usni, rijeka moru nekom,
I lišće oluji. Ona je daleko.

Sanjam da me sanja. Noć je. Izgubljena
I prazna je ruka, ako nije njena.

Nož pripada rani, uže svome vratu,
Raširene ruke – kazaljke na satu.

Izgubljena ptica,
pripada li jatu?

Želja

Kad bih imao jednu malu, malenu kućicu.
Kad bih u noj imao jedan mali tepih
I kad bi sve to bilo moje.

Sto, mastilo, polica
I na prozorima moje zavese.
I na polici kad bih imao svoje knjige.

Kad bih imao jednu malu, malenu kuću
I u njoj ženu koja bi me bez para volela…
I kad bi ta žena bila moja.

Ma gdje i u ma kom mestu bilo,
Kad bih malu, malenu kuću našao,
Dovoljan bi bio jedan mali tepih,
Dovoljan, pa čak i suvišan.

Ma gde, u ma kom gradu bilo,
Bilo bi dovoljno da imam policu i svoje knjige,
Ženu koja me ne voli zbog para,
To bi bilo dosta, čak i suviše.

Pajac

Drvena lutka – smešni pajac,
Nepomično telo, vezano za žicu,
U nacrtanim očima jedino je... tajac
I groteskno-smešni kez na licu.

Pokriva se paučinom u njegovom kutku,
I čeka gospodara da preplete strune,
Udahne mu život i pokrene tu lutku,
Dok izdeljana, mrtva duša trune.

Svaki osmeh i nehotični dodir
Kontese od niti, njemu puno znače,
Večni kez na licu cepa ga u biti,
Pustio bi suzu... no, nacrtano oko ne plače.

On ostaće pajac, smešna lutka stara,
I čekaće njegovu princezu, od krvi i mesa,
Tople ruke, duge kose... duže,
al’ i ona ima svoga gospodara
i čeka njegov dodir da povuče uže.

Jednostavno, volim te

Niko drugi nije kao ti.
Ti si svojevrstan, jednostavan,
posve orginalan i neponovljiv.
Ne verujes to,
ali niko drugi nije kao ti -
odveka doveka.
I svaki covek koga volis
nije nikakav obican covek.
Iz njega zraci
neobicna privlacna snaga.
I ti po njemu postajes
na neki nacin drugciji.
Mozes mu cak reci :
Sto se mene tice,
ne moras biti nepogresiv,
bez gresaka i savrsen, jer :
ja te jednostavno volim.

Voljena moja, našim otkucajima teèe ljubav
kao što i njenim skladnim biæem teèemo mi.
Svaka pomisao na odustajanje ili popuštanje,
bila bi neprimjerena našim skromnim nadanjima.
Zato smo zasluženo dio njene nježne milosti.

Svaki puta kad se zagrlimo zanosnim osmjehom
naše obraze kupaju kapi njenih zrelih poljubaca
i povezani slatkom potrebom uzajamnog disanja
postajemo trenutak u njenom vjeènom osjeæaju.
Voljena moja, ušli smo u dragocjeno trajanje.

U nama su godine i tragovi bezbrojnih sjeæanja,
ali na našoj koži mladost još povremeno zamiriše.
U obrisima èekanja zlatni su dodiri što dolaze
i s njima æe naša strepnja za sva vremena nestati.
Ljubav je u nama, voljena moja, i mi smo u njoj.

Sa zadovoljstvom smo obukli njene tople boje
i tijela dostojanstveno prepuštamo poèetku jeseni,
jer nikada nismo ovako bezbrižno i mirno disali,
kao sada kako nas je zauvijek u sebe primila.
Naša ljubav, voljena moja, naša predivna ljubav.

Ljubavi moja. Tražim te ponovo
tamo gdje sve prestaje: u jednom trenu
izmeðu snijega što pada i vatre umiruæeg
na tvome licu, ispod tvoje haljine,
u zraku koji izgovaraš.

Amor mio. Nema imena koje ti ne pripada:
tu je kišno ljeto, godina, grana trešnje,
tu je tvoje tijelo od voska na kome je more
ostavilo svoj sjenoviti kriz. Gorèina,

prazno nebo, tjeskoba, lude rijeèi
na koje ne pristajem dok silazim
izmeðu tvojih ruku i tražim
nagi plaè što ispunjava moja usta.

Ljubavi moja, uzdrhtala na kiši, ona
koja spava na mojoj postelji, prekrivena
mojom rukom, ona koja ne razlikuje više
to što sam stvorio i to što me napušta.

I moju žeð sa tragovima bezumne soli.

TEBI, LJUBAVI

Volela bih da mogu
da te prelijem osmehom...
Da ti u oko pretoèim
ovaj moj iskrièav sjaj
koji kroz osmeh zaživi
kad ti se spomene ime...
Da ti stoèim jos smelije
pogled sa jasnim podstrekom
koji vidi poèetke
i ne priznaje kraj...

Kako da ti ga predam?
Ne postoje te rime...
Kako sve da prenesem
kad putevi ne postoje...?
Nazirem samo drhtaj,
kao dah, treperav, sneni
u ono nemušto vreme
kad noæ smenjuje dan...

I veæ mi sve nade streme
put tog tananog zraèka
koji se niotkud razli
u niti žute boje...
I osmeh puèe u meni
poput zrelog maslaèka
i ode nošen neèim
da ti oblije san...

Volela bih da mogu
svu ljubav da ti prenesem,
taj oblak beskrajne èežnje
i nežnosti i topline...
Da se duž zlatnih niti
sva moja ljubav raznese
i raspline po tebi
i nastavi da teèe...
Da obavijem ti sve bi'
najèulnije dubine...

Prizivam bledo veèe
protkano žutim sjajem.
Da li je ovo veæ bilo
ili æe sve tek da bude?
Svejedno.
Ljubav mi teèe
i ja bih samo da dajem
dok se juèe kroz danas
u isto trajanje slilo.

Da li ce stiæi do tebe?
Ne sumnjam više ni trena.
U meni èežnje ima
da poruši sve planine.
U meni nežnost snena
jaèa od svih morskih plima
uz nebo ljubavi greje
i gazi sve daljine.

Samo se pitam tiho
dok niti šaraju sne:
hoæe li zaista moæi
da ti prenesu sve...?

Volela bih da mogu
da ti dotaknem lice...
Da te usnama svojim
toplo osetim žudim...
Da talasava vatra
u dubinama mojim
kroz dodir izroni negde
gde skupa s tobom postojim...
I da svojom toplinom
i tvoju vatru budim...

Negde u odbljesku zlata
moj dah se meša s tvojim.
Kroz neke žuækaste niti
oseæam tvoju kosu.
Dok modro, kasno veèe
tvoje mi telo krije,
poèinjem da postojim
kroz zlato koje se prosu.

I nije sve ovo varka.
Ja sam ti dala sebe,
svu plam što iz mene lije,
vrelinu svakog mog kutka...
I nije mi više bitno
da li sam ja još ja
ili postojim kroz tebe
dok je tog veènog trenutka...

Moj požar obojen žutim...
Znam da do tebe stiže...
jer s tvojim plamenom sluti,
zašto mi nisi bliže...?

Odraz Sunca u meni,
toplina koja me greje,
i žudnja i dah sneni
dok strujimo u jedno...
I meki odbljesak snova
što se treperi i smeje,
i èini od zajedništva
sve drugo manje vredno...
I sve drugo što šaljem
kroz ove zlatne niti,
sve ono što imam
do èega mi je stalo...
Nisu dovoljni u biti...
Ne dopiru istim sjajem...

Jer:
koliko god da ti dam,
još toga u meni ima...
koliko god da dajem,
u meni je još scvalo...
koliki god bio žuti sjaj,
još veæa postoji plima...

I znam da ti nisam dala dovoljno,
da je sve to malo...

Ljubavi moja ne reci ništa više
Ostavi nek padnu obe ove reci u cutanje
Kao kamen dugo glacan izmedu dlanova mojih ruku
Kao kamen hitar i kamen težak
I dubok svojim padom kroz naš život
Dugim putovanjem i ništa ne susrecuci do samo ponor
Taj beskrajni put bez šuma da trajanje
I nespecavanje nikakve daleke vode rada užas
Nikakve površine dodirnute nikakvo odskakivanje od prepreka
Ništa do univerzum koji treba dostici i ja te uzeh za ruku
Nikakav eho sve pada i uzalud sam culio uvo
Ništa cak ni uzdah ni sinkopa zvuka
I ukoliko više pada i prolazi kroz tminu
Utoliko vrtoglavica raste i noc je sve brža
Ništa do samo zahuktali teret
Neprimetna pesma izgubljena
Izbegla lepota poneta i sudarena
Vec možda ili ne Ne još ne ljubav
Ništa do samo nepodnošljivo odlaganje bez mere
Smrvljavaju sigurnom užasno podmetnutom
Kamen ili srce stvar savršena
Jedna stvar dovršena a živa ipak
Pa preko toga udaljuje se i manje je kamen
O naopaki bunaru gde plen posle tame polece ko ptica
Kamen ipak kao svi kamenovi
Na kraju krajeva koji se zamara od svega
I završava time da bude samo grob
Cuj cuj Izgleda d apreko ograde bunarske
Nece preci krik udar ili lom
Vec nejasno i uzvitlano neodredeno zastrašeno
Svetlucanje bledih i cistih dubina
Slicno prividenjima u detinjskim pricama
Boja nas samih možda za poslednji put
I kao da je sve bilo iznenadno sve što još može biti
Došlo da nade objašnjenje jer je neko
Koga nisu videli da je ušao podigao zavesu prozora
A kamen tamo dole nastavlja do zvezdanih dubina
Sad znam zašto sam roden na ovom svetu
Pricace se moja istorija jednog dana i njenih hiljadu peripetija
U stvari sve je to samo lepršava varka
Venac od šarene hartije za jedno vece u siromašnoj kuci
Sad znam zašto sam roden
I kamen silazi dalje izmedu nebuloza
Šta li jegore šta li je dole u tome donjem nebu
Sve što sam kazao sve što sam ucinio sve što sam izgledao da sam
Lišce lišce koje umire i ne ostavlja drvetu do samo goli pokret svojih ruku
Evo ispred mene velike istine zime
Svaki covek ima sudbinu varnice Svaki covek je samo
Videni cvet a šta sam više nego svaki covek
Moja gordost je da sam voleo
Ništa drugo
A kamen se zariva bez kraja u prašinu u prašinu planete
U suštini sam samo malo vina prosutog a vino
Svedoci o pijanstvu u rano bledo jutro
Ništa drugo
Roden sam bio za te reci koje rekoh
Ljubavi moja